Najtezi period je kada opasnost prodje,kada postanem svesna sta je sve moglo da se dogodi pored vec postojece boli koja je dominirala mojom dusom.Najgori osecaj je kada izgubis deo sebe i osecas se prazno,a znam da sam voljena i da bih nekom nedostajala.Nemogu jos da verujem da se sve to meni desilo i da sam sve to prezivela.Nedelju dana je iza mene.Tek sada osecam bol u dusi,prazninu,tamu.Ali,moram dalje....Zbog njih....Nisu zasluzili da me vide tuznu.Kisovito prolece je najavljivalo moju tugu sve vreme ,ali nisam bila sujeverna,nisam gledala znakove pored puta vec sam podignute glave isla dalje.Grmljavina ,grad velicine jajeta,panika ljudi,grmljavina,mrak usred dana.....i kraj.Neznam da li je kraj mojim mukama i pocetak neceg novog za bolje sutra .Prinosenje zrtve kao u mitologiji?Jos uvek nista neznam.Samo hocu da cutim u cosku sobe i sakupim snagu za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Samo jedno sam naucila.Fizicka bol prodje,ali bol u srcu nikada,uvek ce ta rana da krvari zbog tudje zlobe ili nenamerne greske.
Нема коментара:
Постави коментар